f



24.01.2017.

23.1

Glava mi je tako punaa danima. Toliko svega... Negativnog. Sve mislim da ću da puknem. Ali sjetih se onog da kroz pukotine ulazi svjetlost. Pa et ako puknem ući će svjetlost 😜 biće mi lakše. Al' ozbiljno, bilo mi je tako već sto puta i prošlo je. Što se onda dodatno brinuti. Sve je to normalno i sve će proći.
Svi govore kako je meni lahko u životu. Blago menii. Nemam briga. Pa lahko je reći nekome to. Lahko je svima reći to. I fkt nemam neke ozbiljnije brige hvala Bogu. Ali ne znaači da mi je sve savršeno i prelahko. Valjda izgledam kao da me ne brine ništa puno. Momak mi je često govorio za neke stvari, kako se dobro nosim s njima. A ono ja se raspadam unutra... Nekako mislim da nema potrebe paničariti kad se nešto loše već desi. Ako počneš jaditii i bla bla.. Samo ćeš gore da se osjećaš. Bgm dovoljno sam uništava svoje zdravlje onim što ne mogu promijeniti. Da bi postao dobar u bilo čemu moraš početi od nečeg. I ponekad zapinjati na putuu. Nećeš se ubiti ako ne uspiješ odmah. Nego učiš. Prvo treba naučiti kako se posvetiti nečemu. Kako griješiti, pa nastavljati. Naučiš koliko možeš... Naučiš da guraš dalje nego što misliš da može. Naučiš da vjeruješ u sebe i kad je najnajteže. I naučiš sve što je važnije od pobjede. Jer život nisu samo pobjede.


Stariji postovi