f



13.01.2018.

čudo...

Navikla sam više da pišem samo u ovo doba. Godi mi. Sa svima se pozdravim, obućem pidžamu, operem zube, pustim neku pjesmu i razmišljam...
Danas sam bila skroz slaba. Nekad oko deset sati (22) nisam više mogla da gledam, da stojim... odavno nisam bila tako loše. Napravila čaj, legla, čitala i tek maloprije ustala... uradila sve ono što sam gore nabrojala. I tu sam.

Mnogo toga, što se dešavalo zadnjih mjeseci, je počelo da se uklapa u neku sliku. Dobija smisao polahko. Prečudan je osjećaj. Zašto ja uvijek mislim da sve lahko dobijem? Iako znam da nije nikako lahko. Znam koliko sam se napatila... Vjerovatno mi je zbog toga i čudno kad krene niz lijepih događaja. Ja, zapravo, nisam htjela ovo. Htjela sam da ostane onako kako je bilo. Umjereno. Ne znam kako da se nosim sa ovim intenzivnim. Dok sam ležala, rasplakala sam se. Jer sam shvatila da me strah i da zbog tog straha ne dam da se stvari odvijaju prirodno. Stalno razmišljam previše i radim onako kako (kao) treba. Svi su divni prema meni i razumiju me, ali opet... sama sebe grizem.
Prirodno je da se to dešava nakon svega. Treba mi vremena još, opustit ću se ja već :) Samo me nervira što ne može odmah. Uvijek ja i nerviranje zašto ne može odmah. Kad sam išla očnom, prvo su mi mjerili očni pritisak. Nakon što su mi stavili nešto u oči, morala sam da ležim tamo i žmirim neko vrijeme. Kako je mučno to bilooo. Nisam znala šta ću sa sobom haha.

Sad mi se već previše spava za razmišljanje...
Htjela sam samo još napisati ovo, dok nije otišlo iz mene.
Bilo je vrijeme da naučim: da pustim. Jesam li naučila? Mislim da jesam.
Mada... Isto je kao kad se opećeš na nešto. Ako si se jednom opekao, ne znači da sljedeći put neće boljeti. Samo ćeš bolje znati šta da radiš s tim.
To, ako si učio. Ako nisi... džaba sve.
Moguće je da se opećem još jače. Iako sad ne mogu zamisliti to. I doći će sve to u svoje vrijeme. Ali nije na meni da brinem već o tome. O tome će da brine neka buduća ja.
Htjela sam reći da ... uvijek sam mislila da neću moći da ga pustim, da ga zaboravim, da ćemo trajati zauvijek. I tako jako sam se držala toga. Ali je istina da se uvijek može desiti da ćeš pustiti nekoga, iako sad ne možeš zamisliti život bez te osobe. Vrijedi li patiti se, samo jer je nešto valjalo u prošlosti? Besmisleno je, besmisleno. Totalno besmisleno. Zvuči savršeno jasno. Ono, zašto uopšte razmišljati o tome. Naravno da ćeš pustiti. Ali sve je drugačije kad se nađeš u toj situaciji.
Isto kao što mnogi kažu da nikad ne bi sebi dopustili da ovo ili ono. Kao da to odjednom dođe, pa možeš birati hoćeš li ili nećeš... Sigurno sam i ja na ovom blogu napisala da ne bih nešto, pa mi se desilo. Ali... učimo, učimo.
Naučila sam da ne treba da boli, ako nešto ne traje zauvijek. Naučila sam kako to prihvatiti. Naravno, za sebe. Ne znam neku univerzalnu tajnu. Svakako je to drugačije za sve ljude. Znam samo da trebamo da rastemo, trebaju da nam se dešavaju još veće i ljepše stvari. I znam da više neću razmišljati kako ću s nekim da budem zauvijek. Gradit ću sve, kao da hoću, boriti se, truditi... Ali. Ako dođe do kraja, znat ću da je to to. Možda će i boljeti više nego prošli put. Razlika će biti u tome što se neću ubijati u pojam kao tad... Tako nikad više. Možda na drugi način. Možda moram neku drugu lekciju da načim. Ali znam sad da odem od onog što me samo ubija.

Pooojma nemam šta sam napisala i ima li smisla. Jedva gledam. Ali nek stoji tu :)
Laku noć.