f



19.11.2017.

578.



I ne praviti, u glavi, od drugih ljudi ono što nisu.

Uf, ali zašto ne može onako kako mi je u glavi haha. Po tome sam još dijete. Stalno se borim sa sobom, kunem se. Ubjeđujem se u istinu. Ali nada. Mene treba baš dobro lupiti da bih se prestala nadati.

Sinoć sam htjela napisati, ali evo večeras ću...
Zahvalna sam na onoj slatkoj pospanosti, kad si miran, u toplom... Svjesna sam koliko ljudi na svijetu ne spava u toplom, koliko ljudi nema mir jer ne znaju šta će sutra djeca da im jedu, kako će ih u školu poslati itd. Imam beskrajno mogućnosti. Stalno se ljudi oko mene žale, a ne shvataju da većina nema ono što oni imaju. Zdravi su, imaju hrane koliko hoće, odjeće, krov nad glavom... a sve ostalo, hvala Bogu, mogu ondaa sami. Sreća nikako ne može biti u gomilanju odjeće, nakita, u skupljem autu. Ta sreća mi se ne sviđa. Posebno kad vidim svoje stvare stvari negdje u ćošku u prašini. Sreća ne treba da traje tako kratko i da završi u prašini.

be obsessively grateful. ♥


Stariji postovi