f



21.07.2017.

#529

Tako dugo sam uvijek imala nešto (previše togaa) što moram da radim taj dan, te sedmice, tog mjeseca... I dok sam imala šta da radim, funkcionisala sam. Ali sad kad nemam NIKAKVE obaveze, moj mozak i dalje stalno misli da nešta moram da radim. Uvijek sam napeta, glava puna, zbunjena, ne mogu da se opustim.

Zbog tog sam ovih dana stalno tražila način da popunim misli, da bilo šta radim, bilo šta planiram. Mislila sam da jedino time mogu popuniti rupe.
I tako maloprije odlučim da operem kosu iako mi glava puca i previše razmišljam. Ono, daj samo da to uradim, nek bude šta bude. (A danas sam imala napad panike :( Baš fuj fuj fuj ) Ugl... dok sam prala kosu, skontam... (nastavnica matematike nam je znala reći da se najčešće sjeti rješenja baš teških zadatka baš dok nešto pere na ruke u kadi xd) Ovako. Šta se loše može desiti? Dešava se evo već par dana. Bude mi teško, pa se smirim, pa sve u krug. To je najgore što mi se može desiti,a već se desilo i znam da bude ok. Onda... Nastajalo je mjesecima. Moj mozak se navikao na to. Ne može za sekundu da nestane. Trebat će vremena. Naravno da će opet da bude teško, ali eto neka nek ide postepeno. Ne trebam se više tolikoo prepadati. Postepeno će biti lakše. Mojoj glavi treba da se desi na taj način, pa eto joj nek se desi. Ja ću do tad da radim sve što mi se radi. Pa polahko, polahko. Kako god. Samo se neću tjerati ni na šta.
Aaa to sam shvatila danas. Imala ja napad panike, ništa ne pomaže, ništa. Hodam, sjedim, pričam s nekim, niiištaa. Samo gore i gore. Onda sam sjelaa, pustila sve iz ruku... Udahnula i izdahnula deset puta. Nije bilo niiiiiimalo lahko. Ponekad sam imala osjećaj da je gore. Ali pomoglo je puuuuno. Jednostavno sam bila u trenutku, osjetila sam sve šta se dešava u meni, vidjela ono oko mene... Naravno da to nije ekspresno riješilo problem...
Tako da, kad mozak krene na sve strane, ja trebam samo da pustim nek ide. Ja ću stajati u mjestu. Kad se ruke tresu, nek se tresu... i sl.
Nema više žaljenja ljudima oko mene! Obećavam :P

Još sam nešto htjela napisati ali sam zaboravila.
Svejedno. Sjetite me se u doviiii :) Pomoći će :)

Kunem see, nemam s kim da izađem. Znam ja odavno za taj problem, ali sam sve gurala i gurala nekako. Sad se moram suočiti s tim. Je li ja trebam ipaaak tjerati se da izađem tamo gdje mi se ne sviđa? Npr. svi s kojima bih mogla izaćiii, hoće samo bučna mjesta, da budu viđeni, da nekog vide, nargilu itd. Ne znam jesam li ostarila, ali ja bih da s nekim pričam ustvari i da mi bude ugodnooo. Ja odem s njima i umrem od dosade, jer niko neće da priča... I onda se žale kako neću nigdje -.- Prije sam izlazila sa rodicama, ali one uvijek tračajuuuu. I onda se svi pitaju zašto neću s njima, ja sam svima najgora xd Bolje mi je ležati sama kući i odmoriti mozak, nego da mi ga truju tračevima. Samo što je najbolje biti s nekim sebi sličnim.

Odbijam da odem frizerki jer znam da ne voli dugu kosu :( Ona me najbolje ošiša, ali znam da ne voli moju kosu i mrzi to što je duga. Još su vrhovi ispucali užasnoo. Ubit će se od prevrtanja očima xd


Instagram


Noviji postovi | Stariji postovi