f



19.02.2017.

jedan

Sutra su tri godine od dana kad sam ga prvi put vidjela.
Tri godine od njegove poruke: Onaj osjećaj kad znaš da je to to i onda samo dobiješ potvrdu toga.
Ne znam jesu li tri godine puno ili malo. Čini se kao da je juče bilo, a opet kao da traje sto godina ova veza...
Na početku ovog odbrojavanja sam bila tako sretna. I onda me prije nekoliko dana samo nešta lupilo.
Tako sam umorna...
Umorna sam od njegove negativnosti, pasivnosti. Umorna sam od grubosti. Umorna od toga da ga molim da mi priča. Umorna od toga da ga molim da nešta prvi uradi. Šta god, šta god. Samo da uradi. Samo da kaže bilo šta.
Nesretna sam. Puno.
Odavno imam periode kad ne osjećam da sam u vezi.

Mene je toliko strah kad pomislim na to da moram ili prihvatiti sve to njegovo ili otići. Sve sam sigurnija u to da se neće promijeniti. Možda ja jednostavno nisam ona koja može da izvuće iz njega sve to... A znam znam da ovo ovako ne treba da izgleda.
Najviše boli to što znam da je dobra osoba, znam kakav je bio prema meni, znam kakav može biti. Ali sad to više nije.

Ova veza je nekad bila najsigurnije mjesto za mene. Bila sam tako sigurna u njeg. A onda je jedna po jedna stvar nestajala. Nekad pred kraj prošle godine sam mislila da ću da poludim više. Plakala sam stalno kad smo bili zajedno. Samo sam ga molila da bude bilo šta. Samo nek bude tu. Jer nisam mogla bez njeg, ali ni s njim više. Tad se situacija popravila.
Ali prije se na njemu uvijek vidjelo da mene želi. A onda me doveo do tog da uvijek mislim da sam ja prepreka neka, da ja smetam. Moram da molim za pažnju. A kad se bunim, onda je grub i ja sam kriva. Ja sam nestrpljiva, ja sam ovo ono.

Boli svaki dio mene neopisivo. JEr mi je mene žao.
Žao mi je mene zbog one noći kad sam bila gore nego ikad u zadnjih par godina i pisala sam mu... Rekla sam mu kako sam. I rekla sam mu da hoću bar njegovu ljubav da osjetim, da mi treba da je bar on tu. A on je pročitao i nastavio da spava.

Ne znam zašto sam počela da pišem. Sad sam samo otvorila sve što me boli. Osjećam se kao da nikad neću prestati da plačem. Ne želim da se ovo završi. Ne želim. Ali je toliko toga što boli...
Nekad se osjećam tako krivom što želim da odem. Kako mogu da ga ostavim?

Ja mislim da on treba vremena da skonta šta želi od života. Već mjesecima je izgubljen.
A neće mu pomoći ako ja kažem uradi to i to. On treba sam doći do tog. Mene je samo strah toga da on neće nikad shvatiti da treba da se sredi sve to. On kao da bi mogao da se pati i pati zauvijek. Toga je mene strah.


Noviji postovi | Stariji postovi