beats by dre cheap

Fe

Već dosta dugo mene muči jedna stvar.
Evo, skoro 700 ljudi me dodalo u favorite. Znam da možda 85% njih više i ne ulazi ovdje, da dosta njih nikad nisu bili ni aktivni, ni posjetili čak moj blog. Znam da svaki put kad objavim post, 30-35 različitih osoba posjeti ovaj blog, a pregledaju pedesetak stranica bloga zajedno.
E sad, malo je to ljudi, nije sad hiljada, desetine, stotine, milioni ili šta ja znam. Ali 30 ljudi odvoji svoje vrijeme da pročita nešto što napišem. Kako onda mogu da pišem 'gluposti'? Zašto pišem koliko vode sam popila ili ne znam, ne mogu da se sjetim o čemu sam pisala sve haha. Uglavnom, zašto ne bih iskoristila ovaj prostor da ti ljudi ne izgube svoje vrijeme na nešto što im ništa ne znači. Zar nije bolje da dijelimo ovdje nešto u čemu smo dobri. Ili zašto ne bii unijeli nešto pozitivno i u naše i u tuđe živote.
Kad god sam ovdje često, to znači da ili ubijam dosadu ili želim da pobjegnem od nečeg. I desi se da mi bude samo gore nakon nekih teških postova. Naravno da ovdje dođemo nekad da olakšamo dušu. Nekad npr ne želim više ni svoje da opterećujem... a ovdje je sigurno.
Ali ... muči me eto odavno što mi blog nije organizovaniji, pozitivniji.
Samo ono što ubacimo u svoj život, možemo i očekivati kasnije. Ko bi to znao bolje od mene, koja već mjesecima samo stres i negativne misli imam. Svi kažu da mi je lahkoo, da se ne mučim. da mene ništa ne muči. A moja anksioznost probila sve krovove, do neba otišla...

Hoću da vježbam pozitivnost ovdje.
Još sam dosta nekako ranjiva... I još me pomalo strah. Ali... mislim da je dosta lošeg iza mene...
Brine me trenutno fakultet najviše.
Imam ovaj predmet sa prve godine. A trebam u treću od oktobra. Imam samo jednu šansu da položim parcijalu koja mi je ostala. Ne znam kako da skupim snage da odem na taj ispit ikako! Kad znaš da ti godina života zavisi od tog :( Aliii... neko je veći od mene. Neko zna koja zatvorena vrata su bolja za mene. Na meni je da dam sve od sebe, pa kako On odredi... Tražit ću instrunkcije... juče sam već počela da učim pomalo. A bilo me užasno strah početi ikako. KUnem se, mislila sam da ću dobiti napad panike svaki put kad pogledam bilo šta iz tog predmeta. Tako sam mala!
...
Prvo sam napisala ovaj dio koji slijedi, pa onaj prvi xd


Anemična sam ! I kad sam to saznala plakala sam od sreće.

1) Ok, malo od straha, ali više od sreće.
2) Ok, nije novost da sam anemična, ali sam mislila da je stanje dooosta bolje.

Nisam imala snage ni za šta. Stalno pritisak u glaviii, umor, mozak neće da radi. Itd. Kad god pomislim da uradim nešto, toliko naporno izgleda, tako da mi ni do čeg nije bilo. Već sam zamišljala kako ludim, kunem se. Mami sam govorila da ću da poludim. Bože, koliko brinem tu ženu. Čak i kad mi je doktorica dala da radim nalaze, mislila sam eto hajde usput da provjerim željezo. Eto koliko sam bila sigurna da je ok.

Dala mi je da pijem sirup, ali se još nisam usudila. Imam šest boca sirupa! Hahah. Trebala bih piti dva puta dnevno po 15ml, ali je rekla da počnem sa 5ml jednom dnevno. Čisto da vidimo kako će želudac da reaguje.
Uglavnom... osjećam da se život vraća u mene. Bilo me tako strah! Mislila sam da nema izlaza, da ću da poludimm. Uh.
Hvala Bogu na strpljenju. I na mojimaa. (i njega ubrajamo u moje, a i njegova mama se zabrinula i poslala mi domaće hrane hihi)

Don't be like the rest of them, darling
http://jedansestnuladevet.blogger.ba
11/08/2017 16:17