un paso adelante

Dan nakon prošlog posta, odvukla babu u bolnicu i ostavila ga tamo. Hvala Bogu pa je ok, nije ništa strašno. Ovako će dobiti brzo sve preglede, koje bi inače čekao par mjeseci, a nema bolove i nalazi su mu već bolji.

Na prvu me baš slomilo… I sad u dubini osjetim užasan umor. Već dva dana se silim da radim bilo šta. Nemam nikakvu volju. Ali znam da moram nastaviti raditi sve te stvari koje su dobre za mene, jer će ovaj osjećaj proći, a ako prestanem raditi sve… uvući će me i unazaditi. Onda će trebati mnogo više i snage i vremena da se samo vratim na mjesto na kojem sam bila.

Počela sam pisati post zbog posla. Nekad stvarno imam osjećaj da bi te samo tjerali da radiš koliko god mogu. Ne znam kako ne skontaju, da je bolje imati radnika koji će ti duže vrijeme raditi veću, razumnu količinu posla – nego ogromnu količinu u kratkom vremenu, gdje ćeš dovesti radnika do toga da pregori i ode. O d e. Dok neko drugi dođe i nauči kako raditi, pa dok se snađe u tom projektu… trebaju mjeseci… Da ne govorimo o tome da kvalitet neće biti isti. Tako si samo na gubitku. Plus što tempo u ITu diktira neko ko nema nikakvu tehničku podlogu, pa te pritišće, a pojma nema koliko zahtjevnu stvar praviš i koliko realno vremena treba da se završi. To je toliki problem… Ne odnosi se samo na mene u ovom trenutku, to je nešto što viđam stalno. Nije sve samo klik klik klik! Nije ništa samo klik klik klik! Pričale smo o tome na terapiji već, i naučila sam postaviti granice. Sreća pa jesam i to u pravom trenutku.

Gledam Ginny and Georgia… Toliko mi je čudna serija, kao da su dvije ili tri spojene u jednu. Dosta ozbiljnih tema super obrađuje, a onda se desi nešto što je nerealno i ludo xd Možda je zato lakše i gledati. Jutros sam gledala epizodu u kojoj Ginny shvati da Marcus neće više da bude s njom… Onaj njen govor tad… koliko realno. Pa kasnije kad on priča o tome kako je voli i kroz depresiju, ali nema snage da bude voljen… uh. Odoh raditi šta korisno.