granice

Imam problem sa postavljanjem granica. Ogroman. Ne znam je li to problem samopouzdanja. Vjerovatno jeste na nekom nivou.

Toliko smanjujem svoje potrebe i njihovu važnost, “da bi drugima bilo lakše sa mnom”, da je to….. Mislim da čak i ne znam slušati sebe. Ne znam reći na vrijeme šta mi treba, jer ne znam šta mi treba. Znam slušati samo druge. I onda kad dotaknem dno, kad sam isfrustirana, toliko da više ne mislim o tome šta radim, kad mi se i glava i tijelo raspadaju, istresem se i ispadne da ja sve kvarim i da nemam strpljenja, razumijevanja. Ne krivim druge zbog reakcije na to. Nego pokušavam prestati raditi sve to.

Ali se ne mogu udaljiti na vrijeme. Koliko god znala da nešto više nije dobro za mene, ostajem tu, jer mislim(?? ne mislim, nego ne znam drugačije) da je dovoljno što razumijem situaciju te osobe. Ne znam se čak ni naljutiti, pa udaljiti zbog ljutnje. Ne znam se udaljiti, jer mi šteti, jer mi je loše. Ne da se ne znam udaljiti na vrijeme, ja se ne znam udaljiti ni kad situacija dotakne dno, kad je preočito da nisam potrebna, ni viđena i da mi se ne planira dati ništa od onoga što meni treba da bih bila samo ok. (A ne treba niko niti samo ok, treba biti super)

Jedino logično mi je da trebam to izgraditi, pomalo, na neki način…meni trenutno nepoznat. Ali zato postoji terapija…

Vjerovatno su moji pomogli da uništim granicu, onda kad su me tjerali da pomažem bratu sa zadaćom i kad je činio da plačem, dok mu pomažem… (Pomažem na pogrešan način?)… Svaki put sam plačući htjela prestati, jer je bio fuj prema meni dok se trudim pomoći mu, a oni su me tjerali da mu pomognem do kraja ili uradim za njega…. Eh ti roditelji…. Te rane… ?