give it a year / 07

Prije par sedmica sam, na terapiji, rekla da me muči što imam listu u glavi, stvari na kojima želim da radim. Prelazim je svaki dan i čim nečim nisam zadovoljna, loša sam. A ne mogu nikako svim da budem zadovoljna pa se tako stalno krivim i ružim itd.
Zapisala sam ih sve na papir. Rekla je da su to sve velike stvari i da je logično da ne mogu sve odjednom da promijenim… pošto nisam znala čemu bih se trenutno mogla posvetiti, odradile smo vježbu, koja mi je pomogla da odredim.
Što je najbitnije, a meni nevjerovatno bilo za shvatiti – mogu raditi jedno po jedno. Dovoljno je da sebi dam dozvolu za to. Tako je jednostavno.
Naišla sam jednom na objavu, na nekoj društvenoj mreži… kao: ok je, nisi ništa zgriješila, nisi uradila nešto za zatvor, opusti se, niko te ne goni, ok je. Neki dan sam se sjetila toga i rasplakala… zato što sam završila u tome, sama sebi izgradila zatvor i trošila život na ograničenja u svojoj glavi i sve ono što sebi zadajem i krivim se, tjeram se. Naravno, kroz terapiju sad znam odakle sve to, već je lakše, ali nekad se opet tako skupi. Nisam pri kraju… tek sam ušla u to. Umjesto da sam nježna prema sebi, da sam realna, ja poželim da dan može duže trajati, da bih stigla sve što bih trebala. Tačno živim ono što ne volim kod svojih. Ništa mi nije dovoljno… toliko truda treba da vidim i pohvalim sama sebe i osjetim sreću što sam nešto uspjela, postigla… Ostvario mi se jedan san na poslu i umjesto da sam ponosna, ja to ne registrujem. Ali evo, i ovo pisanje je trud i pokazatelj da vidim, da jesam ponosna, da želim da bude lakše. Na faxu nisam neki top student godine, nisam čak ni na sredini, puno toga sam propustila. Aaaaali sam ponosna na sebe. Mnogo mnogo mnogo sam uradila uz sve obaveze na poslu(i ostale!). I ne samo da sam radila i premorena i davala vikende i večeri za to, i trčala s faxa na posao, s posla na fax… nego sam vjerovala da vrijedim, da trebam zauzimati prostor da ovom svijetu i upoznala nove ljude, radila s njima, bila sam uporna kad me volja napustila, išla sam i kad nije bio moj dan… izgurala sam. Mnogo sam zadovoljna 🙂 Bit će dosta učenja ovog ljeta aBd.

Terapija mnogo mnogo pomaže. Sve češće mi padaju na um stvari koje smo radile prije par mjeseci čak. Vidim njihovu korist svaki da sve više i želim još više da ih ubacim u život.

Želim mjeriti uspjeh uloženim trudom.

Pjesma, zato što sam jutros jedva čekala da je slušam… Uvukla se polahko…

8 Comments Write a comment

Leave a Comment